Прешево – Прешево, општина на југу Србије, је током лета пуна људи који се тада враћају из дијаспоре да ту проведу одмор. Ове године је ситуација другачија. Корона је пореметила многе планове и донела страх и неизвесност.
Прешево – Прешево, општина на југу Србије, је током лета пуна људи који се тада враћају из дијаспоре да ту проведу одмор. Ове године је ситуација другачија. Корона је пореметила многе планове и донела страх и неизвесност.
У Прешеву се највише зарађује од свадби, али су такви тренуци сада реткост. Ресторан „Беса" је само један од многобројних ресторана где се свадбе организују, а Фитим Камбери сам води бизнис.
„Свадбе се обично резервишу годину дана раније, некада и две. Обично радимо са дијаспором – када нема њих, нема ни посла за нас" каже он.
Ове године, посао стагнира. Људи су опрезни, а бројна дијаспора враћа се кући. Они који би му били гости су углавном у Немачкој или Швајцарској. Међутим, дијаспора не пуни буџет само ресторанима.
Аљтим Боричи у Дому културе Прешево води Канцеларију за младе и труди се да им пронађе посао. За већину њих нема дилеме, једина могућност је одлазак.
„Прешево је мало место и уметност се не цени. За већину овде нема будућности", објашњава Влера Фејзулаху, једна од самоуких уметница у овом граду.
Млади о одласку почињу рано да размишљају, без обзира колико би волели да остану. План им је да се одселе негде где би могли да зарађују, а да своју земљу посећују само као туристи. Како Боричи каже, чак 70 до 80% младих никада се више не врати.
Шћиприм Арифи је рођен и одрастао у Немачкој, али је сада председник општине Прешево. За њега, али и грађане, највећи проблем је економија, због тога што готово уопште нема посла ни у приватном, ни у јавном сектору.
Богослав и Горица Станојковић живе мирно, али се слажу да овде за младе нема места.
„Мени овде није лоше, имам то што имам. Док сам радио, зарађивао сам. Сада мало отежано", каже Богослав, додавши да би и он ишао у Немачку да ради, само да може.
„Немамо где да се запослимо, требало би да се отворе неке фабрике. Млади могу да оду негде, да оду у Београд… Ми стари немамо где да одемо, можемо само да чекамо пензију", објашњава Горица.
Њихов породични пријатељ Мехмет Хисени има четворо деце – двоје су у Белгији, а двоје у Швајцарској.
„Ја сам их замолио да се образују и да остану овде. Али, они нису видели перспективу. Економски стојимо добро, али туђа земља је туђа земља. И ми старимо, и размишљамо о томе ко ће се бринути о нама у будућности. Тешко је", објашњава Мехмет.
Извор: Б92 и Координационо тело
